Kultura

ZAGRLIO SAM…

Nova pesma našeg stalnog saradnika profesora ZoranaTomića.

Zagrlio sam beli mirišljavi jastuk sinoć
I poželeo da si tô Ti, 
Pa u san utonuh 
Koji još ružniji beše od zbilje.
Surov, bez nagoveštaja Nas. 
Jer mekoća i toplina ruku u tmini trajaše mi kratko, 
Izgubljeno, lažno. 

Zagrlio sam za doručkom jutros stolice naslon, 
I uobrazio da čvrsto sam obujmio Tebe. 
Beše tô na javi porazno i glupo,
Prazno i trulo,
Tvrdo, beživotno,
Umorno, tragično. 

Zagrlio sam oko podne mog psa, Rikija vernog,
Blizinom me je on svojom, bistrim očima tamnim
Privremeno na nebo lansirao, 
Ali se na zemlju vratih brzo, 
Tamo gde mi srce od ranije zebe. 
A kada me poljubi on zahvalno, 
Opet osmehom tuge “privih” se uz Tebe,
Usamljeno, neutešno. 

Pa mislima u suton nepostojeću sreću zagrlih, uspomene naše, 
Setno, u ime uzvišene lepote Tvoje i svetlosti lica čistog,
Zbog prohujale radosti, nesačuvanog sklada
I bezbrižnih godina luckaste mladosti, 
Bolno, nepovratno.

Zoran R. Tomić

Slični članci

Back to top button