Ja, Mirjana Kovačević
Ime i prezime: Mirjana Kovačević
Mesto rodjenja: Beograd, 1976. godine
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Odložiti upotrebu na još sedam dana.
Koju osobu najviše cenite: Majku
Grad u koji želite ponovo otići: Sentandreja
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Salata od mladog luka i belog sira sa sirćetom i malo ulja.
Kome najviše verujete: Uzdam se u Gospoda.
Gde se najbolje odmorite: Na terasi npr. u Petrovcu na moru dok ispijam jutarnju kafu.
Najbolji dan u životu: Svaki trenutak u kom osetim radost.
Poslednja laž na koju ste naseli: Mislim da je to bilo kada su se najavili iz kablovske da će baš danas doći serviser i da će signal stići.
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Ne koristim društvene mreže. Uglavnom volim druženja gde mogu sagovornika da gledam u oči.
Najlepši poklon koji ste dobili: Recimo neka to bude jedno licitarsko srce.
Omiljena životinja: Moj pas, biglka, Rosa, kao rosa na travi, jer ima i mnogo nadimaka.
Omiljeni muzičar ili bend: U mladosti sam slušala EKV, a posle svašta. Od Amalie Rodrigez, Ele Ficdzerald, Leonarda Koena kao i etno zvuk srpski, makedonski… Ali, i radio je bio jedno vreme neizbežan.
Omiljeni pisac: Od Teodisija- Žitije svetog Petra Koriškog, preko Dostojevskog i Berdjajeva, Oto Vajningera, zatim Borislava Pekića, i još i još…
Poslednja knjiga koju ste pročitali: Ponovo sam pročitala Sećanje na strah, Danice Diković Ćurguz, izuzetne spisateljice, prevodioca i novinara.
Omiljeni filmski lik: Možda bih mogla da kažem da je to Dino – Slavko Štimac u filmu Sećaš li se Doli Bel.
Sportski dogadjaj koji vam je ostao u sećanju: Volim kolektivne sportove ali u sećanju neizbrisivo ostaje ime Sergeja Bubke.
Tim za koji navijate: Tradicija iz kuće… govorimo o Partizanu i nezaboravnom Manceu.
Omiljena narodna izreka: Sit gladnome ne veruje.
Koje pitanje najviše mrzite: Ono koje nema odgovor.
Vaša najveća nada: Crne mi misli, crna duša, a bela, tako bela smrt.
