Sonja Milićević: Među ljudima krasnorečja ne držite prazna govora

Velika je čast večeras govoriti o radu i zaslugama jedne istoričarke umetnosti u gradu u kome kultura i umetnost nikada nisu bile samo discipline, već način pamćenja, opstanka i samorazumevanja. Jer Novi Pazar nije tek geografski prostor – on je slojevito kulturno polje, oblikovano vekovima zajedničkog života različitih zajednica.

Još je veća čast govoriti o radu osobe čiji profesionalni put svedoči o dugotrajnoj, strpljivoj i posebno zahtevnoj višedecenijskoj brizi i odgovornosti za kulturno nasleđe; o Tanji Čeković čije je profesionalno opredeljenje uvek bilo usmereno ka razumevanju i celovitom sagledavanju kulturnog nasleđa Novog Pazara − kao mesta u kome se istorija, umetnost i svakodnevni život ne mogu posmatrati izolovano.

Često zaboravljamo da istorija umetnosti nije zbir znanja, već način mišljenja. U muzeju, ona prestaje da bude teorijska disciplina i postaje praktična etika: svaka odluka je tumačenje, a svako tumačenje ima posledice. Upravo zato, ovaj posao ne trpi površnost, već počiva na strogoj analizi, beskompromisnoj odgovornosti prema istorijskom i društvenom kontekstu i etičkoj doslednosti. U sredinama složenog kulturnog nasleđa, istoričar umetnosti nema luksuz da bira samo ono što je vidljivo, potvrđeno ili njemu blisko, niti ima pravo da favorizuje i podilazi jednostranim htenjima. Njegov zadatak je da obuhvati celinu, čak i onda kada je ta celina zahtevna, protivrečna ili konfliktna, pa samim tim i podložna spoljašnjem pritisku javnosti. U tom smislu, profesionalna odgovornost postaje važnija od ličnog komfora.

Nagrada „Ahmed Vali“, koja nosi ime pesnika iz šesnaestog veka, koji je u svom vremenu pisao na više jezika i spajao tradicije i estetske horizonte, gradeći mostove između različitih kultura, ne može biti dodeljena bilo kome. Ona pripada onima koji razumeju da kultura ne poznaje oštre granice, već trajne veze; da ona nije zbir činjenica, već proces − neprestani dijalog prošlosti i sadašnjosti. Ahmed Vali je bio pesnik više svetova, a njegovo delo predstavlja višeglasni eho kroz vekove. Upravo zato nas obavezuje da prepoznamo da najtrajnije vrednosti nastaju u dodiru različitih tradicija − i da je rad na kulturnom nasleđu istovremeno i rad na budućnosti, u kojoj se razlike ne potiru, već harmonizuju u zajedničko blago čovečanstva − baš kao što doprinos Ahmeda Valija čini živom sponu između orijentalne metafore i lokalne baštine Novog Pazara.

U tom smislu, odluka da se nagrada „Ahmed Vali“ dodeli Svetlani Čeković ima svoju duboku unutrašnju logiku.

U nizu istaknutih stvaralaca i prethodnih dobitnika ove nagrade, njeno ime stoji sa punim razlogom. Iako se na prvi pogled može činiti da je fokus sa neposrednog stvaralačkog čina pomeren na njegovu interpretaciju, ovo nije odstupanje, već potvrda doslednog kriterijuma. Posebno raduje zrelost i svest žirija koji je prepoznao da doprinos istoričara umetnosti obezbeđuje zajednici poštovanje, trajanje i naučnu referentnost. Ako je većina prethodnih laureata bila kreator sopstvenih ili opštih svetova i univerzalnih ideja, Svetlana Čeković je bila i jeste onaj neophodni glas koji te svetove tumači, čuva i čini vidljivim, dokazujući da je doprinos struke koja artikuliše istoriju, kulturu i umetnost jednako nemerljiv kao i sam čin stvaranja.

Rođena u Novom Pazaru, školovana u Beogradu, ali suštinski i trajno vezana za ovaj grad, Tanja je kao istoričarka umetnosti, kustos i muzejski savetnik doprinela da složeni kulturni pejzaž Novog Pazara bude sagledan kao integralna celina. Ona ga nikada nije pojednostavljivala, već ga je tumačila celovito, sa merom i stručnom odgovornošću, pokazujući da se kulturno nasleđe ne deli po linijama pripadnosti, već po stepenu brige koja mu se posvećuje. Takav pristup zahtevao je ne samo znanje, već i profesionalnu zrelost, etičku stabilnost i svest o značaju muzeja kao prostora dijaloga.

Kao urednica Zbornika, direktorka muzeja i saradnica relevantnih naučnih i zaštitarskih institucija, dala je trajan doprinos institucionalnom razvoju kulture i umetnosti u ovom gradu. Njeno delovanje ostavilo je trag ne samo u programskim i dokumentovanim pisanim i vizuelnim sadržajima, već i u profesionalnim standardima koji su danas deo muzejske prakse.

Posebno je važno istaći njenu sposobnost da povezuje discipline: likovnu umetnost sa urbanom istorijom, muzeologiju sa savremenim izrazima, visoku kulturu sa popularnom − od izložbi posvećenih Ljubomiru Ivanoviću i lokalnim istaknutim umetnicima, preko projekata koji afirmišu lično i kolektivno pamćenje, do istraživanja istorije rok muzike u Novom Pazaru. Time je pokazala da kultura nije hijerarhijska, već slojevita, i da svaki njen sloj zaslužuje ozbiljan i stručan pristup. Njeno delovanje nikada nije bilo usmereno ka ličnoj vidljivosti, već ka tome da se stručna znanja i nasleđe približe široj publici, bez narušavanja njihove ozbiljnosti.

Dozvoliću sebi i jedan lični osvrt.

Sećam se saradnje na izložbi Dečijih likova Save Šumanovića, jednog povratka sa puta, kasno u noć, nakon dana ispunjenog putovanjem do Šida i nazad. U tom, naizgled jednostavnom poduhvatu − van muzejskog i galerijskog prostora, van institucije − postalo mi je jasno nešto što se ređe vidi u profesionalnim biografijama: sposobnost da se ista ona mera, dostojanstvo i vedrina sa kojima se tumači umetnost, zadrže i u svakodnevnim, neformalnim i relaksirajućim situacijama. Tada sam jasnije razumela ono što večeras želim da izgovorim: da stručnost, kada je istinska, nikada ne isključuje ljudskost i ljudsku neposrednost − već je podrazumeva. I možda upravo tu leži ono što se teže imenuje, a lako prepoznaje: ta retka vrsta unutrašnje mere, koja omogućava da čovek ostane dostojanstven i u profesionalnom i u privatnom, svakodnevnom životu, kakvim god izazovima bio izložen.

Ahmed Vali bi, odnosno jeste to opisao ovako:

Za nju [njega] ovaj svijet je putnik koga nahraniti treba
Uzvišena pogleda i ljudskosti uobičajene
Ljubitelj istine, koji pravo i poznaje i priznaje
Dobrih moralnih osobina i pohvaljenih odlika.

Zato ova nagrada osim priznanja za postignuto, predstavlja i potvrdu jednog profesionalnog etosa − etosa posvećenosti, u kome je znanje povezano sa odgovornošću, tumačenje sa razumevanjem i stavom da kultura i nasleđe pripadaju svima koji su spremni da ih razumeju, čuvaju i interpretiraju sa poštovanjem.

Dodeljujući Svetlani Čeković nagradu „Ahmed Vali“, kao najznačajnije priznanje grada Novog Pazara, Kulturni centar potvrđuje dosledni kriterijum. A kriterijumi su, na kraju, ono što čuva smisao kulture, umetnosti i nauke o kulturi i umetnosti.

Draga Tanja, Tkvoj rad nas podseća da kultura jedne zajednice ne opstaje sama od sebe, već zahvaljujući ljudima koji su spremni da joj posvete vreme, znanje i integritet.

Kao mlađa koleginica koja je imala privilegiju da sa Tanjom sarađuje, mogu da posvedočim da se iza njenog profesionalnog autoriteta uvek nalazila spremnost da znanje podeli, da pruži podršku, ohrabri i odagna dileme, da savetima usmeri − uglavnom bez nametanja − ali sa jasnom svešću o odgovornosti prema struci i mlađima.

U ime svih koji veruju u takvu kulturu, čestitam Ti na ovom zasluženom priznanju, uz zahvalnost za sve ono što si učinila da kulturna mapa Novog Pazara bude bogatija, složenija i istinitija − i uz uverenje da će Tvoj način i doprinos razumevanju prošlosti, oblikovanju sadašnjosti i građenju budućnosti, biti primer koji će slediti i mlađe kolege.

Sonja Milićević, istoričarka umetnosti