Kultura

Balkanski Rambo – Miki Juković iz Novog Pazara

Novopazarac Mirzet Juković, koji je prevalio put od izbeglice, građevinca, bankara do biskopskog platna priča kako se oseća kao zvezda u Nemačkoj, nakon što je dobio značajnu nagradu “Los Angeles Film Award” i postao prvi nemački laureat ovog prestižnog priznanja.

Juković, koji živi u Frankfurtu, prvi je nemački glumac koji je dobio prestižne filmske nagrade „Los Angeles Film Award“ i „New York Film Awards“. Nedavno se vratio u rodni grad gde će glumiti u filmu, prvom koji se snima u Novom Pazaru. A, o putu iz Srbije do Nemačke, životu izbeglice, kako se pronašao u glumi, kao i nadimku „Balkanski Rambo“, govorio je za Nova.rs.

– Godine 1994. su nam roditelji rekli da idemo na raspust u Francusku. Odande smo otišli u Nemačku. Bili smo kao deca vrlo uzbuđeni misleći da idemo na kratko. Međutim, kada je prošao školski raspust stvari su se promenile i odjednom smo postali izbeglice. Bilo je strašno, ne volim da se toga sećam jer kao tinejdžeru mi je bilo jako teško biti stranac, pogotovu sa Balkana. Bio sam potpuni autsajder. Tada sam uplovio u glumu. U školi je bila audicija za film koji je finansirala država, u sklopu kampanje protiv konzumiranja droge. Igrao sam jednog od zlikovaca – seća se Micky Jukovic, kako mu je umetničko ime.

Svidelo mi se sve to, ali nisam mogao skroz da se posvetim glumi. Završio sam Ekonomski fakultet u Frankfurtu, počeo sam da radim u banci, ali sam shvatio da to nije za mene. Amaterski sam se sve vreme bavio glumom. Igrao sam u gradskom pozorištu i osetio sam da to ide svojim putem. Odlučio sam da sve uložim u to, išao sam na časove glume, posećivao festivale svuda po Evropi. Jako je bilo teško. Radio sam sve što sam mogao, i na građevini. Sve što sam zarađivao davao sam na glumu. Uskoro sam shvatio da je gluma kao i ljubav, ne možeš biti u srećnom braku sa dve žene. Odlučio sam se za film – kaže Juković.

Pravi korak u ozbiljnije vode nemačke kinematografije učinio je ulogom u filmu “Tatort”, snimljenom po seriji koja se decenijama prikazivala na nemačkom govornom području.

Tamo sam dobio nadimak “Balkanski Rambo”, jer je bila takva uloga. Naravno, mi sa Balkana uvek dobijamo takve uloge. Nikako da se promeni taj imidž. Ali, uvek su nepoverljivi prema nama… Bio sam vođe bande. Imao sam kožni prsluk, ogroman mitraljez, osećao sam se zaista kao Rambo. Tad je došao taj nadimak. Velika je čast kada te uporede sa njim, pogotovu što sam odrastao uz sve te filmove – iskren je glumac.

Film je doživeo veliki uspeh u Nemačkoj, Juković je dobio medijsku pažnju, usledilo je još nekoliko nemačkih filmova, zatim meksički…

Sve je dobilo svoj smisao sa filmom “Als die Welle brach” (Kada se talas slomio). Ulogu u ovom ostvarenju dobio sam od rediteljke Aleksandre Bekio koja je pola Grkinja, a pola Srpkinja. Ona je sve sama finansirala, znala je da ulazi u ogroman rizik ali od prvog susreta razvila se harmonija i sve je teklo kako treba. Tu sam konačno dobio ulogu koja nije bila “negativac Balkanac”. Bila je ljubavna drama gde glumim momka koji je zaljubljen u svoju prijateljicu koja je doživela veliko nasilje u prošlosti.

Film je nagrađivan na festivalima, u Italiji je Juković nominovan za najbolju sporednu ulogu. Ali, onda je došao taj trenutak koji će zauvek pamtiti.

Javlja mi rediteljka da sam dobio “Los Angeles Film Award” za najboljeg sporednog glumca. Gledao sam u poruku, nisam verovao. Danima sam ćutao. Mislio sam niko mi neće verovati. Odjednom je u Nemačkoj odjeknulo. Sa svih strana su bili bilbordi sa mojom slikom, imenom i prezimenom jer sam prvi nemački glumac koji je dobio tu prestižnu nagradu. Cela situacija je bila komplikovana zbog korone. Nagrada mi je stigla poštom iz trećeg puta. Bilo mi je krivo što nisam mogao da odem tamo. Ali, sjajno je bilo u Nemačkoj. Gostovao sam svuda, svi su o tome pisali. Agencija mi je savetovala da sada ne prihvatam bilo koje filmove jer ta nagrada ima ogroman značaj. Bio sam u Kanu upoznao sam producente, znali su za mene, već su krenuli projekti kojima se radujem.

Sada mu je drago što je posle duže vremena u Novom Pazaru.

Veoma sam vezan za Balkan. Kad god mogu dolazim u Novi Pazar. Paradoksalno je, ali preko se Balkanci mnogo bolje druže, čuvamo jedni druge, bolje nego vi ovde. Tamo znamo da moramo da se držimo zajedno, svi mi smo za njih “Jugo” .

Juković otkriva da se posle nekoliko godina priprema, napokon snima prvi film u Novom Pazaru.

Film Stric

Srećan sam što mogu da im pomognem i da budem deo toga. Imam privilegiju da putujem i da obilazim ceo svet, da vidim zaista divna mesta i gradove, ali Novi Pazar je moj grad, tu sam odrastao. Taj grad ima veliku energiju i potencijal. Ubeđen sam da kada bi umetnici dobili više pažnje i pomoć, napravili bi čudo. Problem je što je tu sudar tri političke struje i što se sve deli na tri, a kao što znamo, kultura tu biva najslabija karika koja dobije jedva nešto, skoro ništa. Ovaj film je izazov, udružili su se neki veliki glumci iz Beograda, koji su poreklom iz našeg grada i koji će ga podržati – zaključuje Juković.

izvor: nova.rs

Back to top button