Kultura

Vladimir Dulanović – poezija: BEŠIKA

A ima u nji nako manito dijete…

Šesgodina.

Garavih vjeđa a kose bjelje od đedove

Ne plače, ništa ne zna, ne smije se.

Ne ište ništa.

Ni u krme ni u pašče ni u kokoš

Ne gleda ni u šta.

Samo drelji, zvijera neđe nako

Neđe u ništa…

Ni lopta ni potok ni druga đeca ni mjesec ni sunce

Ni snijeg.

A jok!

Povazdan pošumi arli i ne trepće. Šuti.

Jednom me prutom ofištilo

Dok sam kosu otkivo posred obraza

Zamodri madzarka masnica…

A bola me gladiševina i pecale one mrtve mutave muve i obadi.

I izjedo znoj.

Skočih, polećeh da ubijem dijete manito!

O,  iksanu dobri, ne trči ono ko druga đeca! Jok.

No talasa  nešta skokimice

Ševrda, zavrzuje  onijem tananim nožicama

Baško našivenim, tuđim…

A brzo ko svjetlac

Nemoš uvatiti!

Sve jelovno što mu stave odma pojde

Za trojicu.

A jope kad mu ne daju ništa ono ništa

Po dvadana.

 I niđe leći zasnuti neće

 Do u bešiki.

Ni u krevetu ni pod klenom

Ni u vajatu ni u sijenu na štali. Jok.

Samo u bešiki.

Poraslo nije

Bešika mu zapripsala.

I kad mjesečine nema

Ono mu se sjakte oči kad spava

Kurjačke plamene

A spava ono.

Ništa ti ono budiboksnama ne zna ni poznaje

Ni majku ni babu ni dzandara ni šumara

Nit govori nit romori.

A daviš, brajko moj što zna u pare!

Na moju mi dušu, nasmije se kad mu daš šta para!

Obrva mu zaigra, beonjače zacakle.

Lijepo te pogleda, milo mu jabogme

Promrndza nešta, namigne …

I po dobru te upamti.

autor: Vladimir Dulanović

Nova Varoš, maj 2023.

Slični članci

Pročitajte
Close
Back to top button