Kultura

Slabost, krhkost, a onda inspiracija

U teškom jezgru oraha, staroj krhkoj ljusci. 
Zatrpano ispod opušaka, đubreta i prašine. 
Skriveno, dok čeka da ponovo zablista, 
zlatnim iskrama, koje će se opet ubrzo 
izgubiti u tami, ja ću ležati bezpomoćna. 
Izvor stihova je presušio, moje usne su suve. 
Zaspala bih i sanjala zlatni trag koji ide u nebesa. 
Vlažan vazduh bi mi pritiskao pluća, 
cedio ih poput limuna sa zadovoljstvom. 
Retki su trenuci slasti, doživljaja ekstaze, 
nedokučivi su mi zraci božije milosti. 
Postajem krhka, zalutala u potrazi za onim, 
što mi je oduzeto, ono što mi pripada. 
Nešto lebdi iznad mene, uzdiže se spokojno, 
tiho i podmuklo, nešto što ne želi biti uhvaćeno. 
Čeka me na sivozelenom zidu, punom mahovina, 
ne mogu ga jasno videti, u nekim je razmacima, 
bledi mi ispred očiju i isparava. 
I onda kada prestanem da jurim za time, 
slova mi nisu više tako titrava, čudljiva i nečitka. 
Sada su ona mene jurila, onda je nastala pesma. 

                             Ilma Ahmatović

Slični članci

Pročitajte
Close
Back to top button