KRETANJE KA NEČEMU  

“….nije važno ako živimo do osamdesete, jer to je samo milijardu različitih sadašnjosti, a dovoljno je i jedno istinski dobro sada”. (Frederik Bakman, Slika s morem)

   Mnogima od nas se prečesto “javlja” pomisao da nismo dospeli do onoga što smo želeli, čemu smo stremili, za čim čeznuli. I da verovatno nikada nećemo ni stići tamo, do toga. Tako nam bar (sada) izgleda. U svakom slučaju, prelistavamo sopstvene “stranice”, nižemo izvesne stanice bez patetike, lišeni svakog kajanja. (Razume se, onaj ko je za nešto tako delikatno, sposoban.) Ipak, neretko (i) uz ponešto sete, pa i strepnje. Da li je posredi bio jasan cilj, ili smo zastali već kod motiva, zapleli se na početku, posrnuli? Da li je, zagledajmo se u prošlost, zametna magla bila ispred ili iza nas? Ili u nama, čak?

   Nismo se dovoljno trudili, bili smo malodušni, nedostajalo nam je uporstvo (o kojem pisaše i Ivo Andrić)? Pritom, ljubav je bila i ostala i gorivo i krajnja tačka, u najširem smislu. Međutim, ako ona nedostaje, tada se valja boriti makar za meku, stvaralačku samoću. Dok je razočaranje – naročito u sebe – pogubnije i od fizičkog bola i od usanljenosti.

   Da li smo uopšte želeli, znali šta je ono prâvo (sic!), nama primereno? Možda i nismo bili svesni sopstvenih mogućnosti – ili smo potcenjivali, odnosno precenjivali zbilju, pojedine ličnosti?! Takođe, kao da nismo (bili) uvereni, sigurni u to čemu težimo: ka određenim ljudima, pojavama, mestima, predelima, stvarima, stanjima, poduhvatima…

   Da li smo se, zapravo, ikad suštinski suočili sa sobom, sa sopstvenim putem, onim pređenim, i onim pred nama koji smo samo naslućivali? Pogrešno percipirali doživljaje, lica i događaje?

   Šta smo tô čekali, prividno ili stvarno? Melanholično, u glavi mi iskrsnu na tren Beketov “Godo”. Dakako, čekanje, pasivnost ne vode nikuda! Ne pristajem ni uz ono Desankino – “…sreća je lepa samo dok se čeka….”. Naprotiv, u njoj uživamo, ona nam jarko svetli baš dok traje; a kada prođe, trag o sreći pretvara se – vele neki – u njenu suprotnost, u tugu. No, meni se čini da jednom proživljena sreća ostaje takva i u katalogu našeg pamćenja, u odgovarajućim magičnim uspomenama. I ne gubi sjaj, samo joj minulo vreme daje druge nijanse, težina joj se menja, povećava, kao i njen značaj.  Budemo li iole mudri i pozitivni, povremeno ćemo se s veselošću mentalno vračati u ono divno doba i na nas onakve u njemu. Što nam daje dodatnu snagu za sledujuće preostale, krupne i sitne korake.

      Pa stoga, nema druge nego da nastavimo da se blago i nežno preispitujemo u hodu, da određujemo sopstvene prioritete. I da nastojimo da se držimo dva kapitalna životna kreda: verovanja i nadanja. Uz moralnost, toleranciju i razumevanje za one oko nas, slične ili drugačije, različite. Takođe, smatram da ne bismo smeli ni da se, u korist razboritosti, odričemo snova, mašte. Jer, sve smo tô mi, celi, u zadatim, svakovrsnim okvirima. “A ako možete da naterate svoje ljude da se i dvadeset godina kasnije smeju kad pričaju o vama, onda ste živeli zaista izuzetan život”. (Bakman)

1. S. A smrt? Nje nema dok trajemo! Uostalom, čitajmo, opet, Šopenhauera.

“Svi znamo da je sećanje identitet. Oduzmite nam sećanje i šra preostaje?” (Džulijan Barns, Odlazim/o/)

Zoran R. Tomić