Zašto?
“To međutim nije bio trenutak za opuštanje. A i retko je postojao; život se ne može staviti na pauzu samo zato što se, igrom slučaja, boluje od starih povreda. Život neće čak ni da uspori”. (Irsa Sigurdardotir, “Plen“)
Košulje s kratkim rukavima, naročito muške, ne volim,
Deluju mi na telu nekako nedovršeno, prazno.
Kao da pretenduju da budu i elegantne, i lepršave, romantične,
A tô ruku pod ruku ne ide.
(Što, možda, o ličnostima koje ih nose omogućava dublje i celovitije uvide?!)
Zapravo smatram da malo kome tako nešto priliči,
U neskladu je, deluje polovično,
Lice posmatrača musavošću blagom osenča,
Svaki put mi bezmalo oči bode.
Da, košulja narečena, čini (mi) se da je neumesna sredina, puka, besmislena,
ni tamo, ni ovamo,
ni ovako, ni onako.
Nimalo odmerena, nipošto zlatna.
A, opet, ne sviđaju mi se odveć ni počeci, još manje krajevi ma čega.
Dabome, početak može da bude ili srećan, ili tužan, a po pravilu nije lak, ni sasvim jasan,
i kad je obećavajuće pompezan.
Često je čak mamuran, neretko bolestan, pa i pogrešan.
Dok kraj je, uvek, samo i jedino – kraj.
Nijedan svršetak definitivni ne može biti veseo i lep koliko ga god bajke bojile takvim.
Jer, tada zauvek više nema onoga što je bilo,
Svaki taj konac, hladan je, sumoran,
(Doduše, može površno izgledati pravičan, poučan.)
I porađa knedlu zamašnu koja u grlu zastaje,
(Što, recimo, u Almodovarovim filmovima katkad osetno dugo traje!)
Utisak mračan, mučan, štaviše.
Iskrsava tada množina “gde”, “kuda”, “kada”, “kako”, “dokle”, “zašto”…
Od srca otima tuga se neprozirna, ječi,
u duši grubo peče, guši, steže, ona grdno boli.
Pritom, slutim, svakom čoveku s(a)vesnom, kao rešenje preostaje jedino
da se za “povratak” svemu nekada sanjanom,
u sebi neutešno, bezuspešno, bez prestanka moli.
“Njegova ljutnja odmah bi se pretvorila u brigu, i to ne samo zbog onog što se stvarno događalo već i zbog onog što bi se moglo dogoditi“. (Anika Norlin, “Mravinjak”)
