in memoriam БОЖИДАР ВАСИЉЕВИЋ (4. 1. 1951., Јасеново – 26. 5. 2026., Свилајнац)

Умро је велики српски песник, Божидар Васиљевић, песник осебујног талента и темперамента без длаке на језику, за кога нису постојале „свете краве“ ни у поезији ни у животу, беспоштедан и према себи и према другима. Исто тако, и управо због тога, као један од свега неколико наших највећих, што ће рећи најбољих песника, од тренутка када му је изашла прва збирка није добио ниједну националну награду за поезију (као и ниједну награду уопште), на срамоту оних који се питају о томе, као и свих нас, а подобијали су је многи који му по квалитету песничког опуса нису „ни до колена“! Једини пут када је Божидар Васиљевић добио неку награду, то је било само онда када је као млад, необјављиван и потпуно непознат песник, на једном књижевном конкурсу добио награду на југословенском нивоу. То све говори… и о нашој књижевној сцени, и о критеријумима за додељивање награда на њој. Скрајнут од већине релевантних књижевних часописа, песничког меинстрима и својих најближих, никада није доживео рецепцију адекватну вредности и значају свог поетског стваралаштва.

Од прве песничке збирке, „Црне капи“, изашле у најгоре време за овај народ, 1991. године, преко „Рашчињеног анђела“, „Клошаркиног плеса“, „Лова на космичке струне“, па све до „Златних остатака“ за краљевачку „Повељу“ из 2024. године, аутор је преко двадесет књига: песничких збирки, романа, збирки кратких прича, књига поезије за децу, као и једне књиге хибридне форме, документаристичко-поетско-есејистичке, „Приче о Јасенову“ (2023.), о житељима његовог родног краја. Песме су му  превођене на руски, италијански, шпански, француски, румунски, шведски, мађарски и енглески, а проза на русински језик. Један је од оснивача Балканског књижевног гласника.

Пре неких десетак година, уредница једног нашег књижевног часописа замолила ме да напишем приказ неког романа за исти. Већ сам увелико радио на томе, кад некако у то време сретох Божу и он ми даде своју управо објављену збирку. Тек што сам овлаш бацио поглед на песме, оне ме намах „узеше под своје“ и нисам се смирио све док натенане не ишчитах целу збирку… па онда још једном. Убрзо му послах поруку на телефон: „Требало је да радим нешто сасвим друго, али сада неизоставно морам да пишем о твојим песмама, потпуно су ме разбиле… У ствари, већ сам кренуо.“ Одговор је био сасвим кратак: „Радостан сам.“

Том приликом, у приказу под насловом „Песме надолазеће смрти“,  између осталог, записао сам и следеће:

„… то је проналажење оног поетског, лирског, баш у том
најобичнијем, свакодневном, најпрофанијем што човека окружује, као и у баналностима
које му се непрекидно дешавају и понављају, а на шта је све већ увелико свикао. Дакле,
у ономе где се то најмање очекује, али управо је то понајбољи показатељ
Васиљевићевог песничког дара и умећа. Уједно, те песме су и оде животу – опијање тим обичним, малим стварима у којима се огледа вечност, као и неуништивост вечитог, бесконачног животног круга… Па и они уобичајени, свагдањи ритуали и/или
обавезе које по инерцији узимамо здраво за готово и који су нам одавно већ постали
рутина, овде бивају осветљени другачијим светлом и пред нашим зачуђеним погледом
попримају виши, одуховљени, скоро мистични смисао. Те обичне, свакодневне делатности – испијање чаја или кафе рано ујутру, као и обавезни одлазак на посао, код Васиљевића тако добијају истоветни вредносни предзнак као и кружење животворне воде у природи, и поистовећују се с њим. Управо таквим поистовећивањем, најпростијим а тиме и најснажнијим и најефектнијим поетским средствима, он предочава ону велику истину коју обично тако лако пренебрегавамо баш због те њене једноставности и очигледности, а коју је Халил Џубран још ономад исказао речима, „Тражиш чудо? Живот је чудо.“

… (Ту је и) разголићивање тривијалне свакодневице уобичајених људских живота или оно што животом називају, немирење са таквим животом већине – оних који су ‘одавно одустали / од својих живота / (и) живе /одавно мртви’ (што рече песник у једној својој старијој песми). Као и, с тим у вези, његово особено разрачунавање – разобличавање, раскринкавање тачније речено, лицемерства, ароганције и сваковрсних видова манипулације овог нашег несрећног постмодерног, постисторијског и постистинитог времена, као и простора у којем смо осуђени да обитавамо.

Божидар Васиљевић, тај зачудни алхемичар свакодневног, профаног, па и оног најнижег у човеку… вештином ренесансног мајстора речи трансформише га у златни талог своје поетске истине.

Попут својих великих претходника (Тагоре, Буковског и других), и Васиљевић у позним годинама почиње да исписује своја поетска премишљања о надолазећој смрти, али без икакве бојазни, театралности и/или непотребне патетике, већ помирено и сасвим безбрижно, у пуној свесности да је и он сам (као и све постојеће уосталом) ништа друго до тек делић тог бесконачног, неуништивог животног круга у којем се вечно смењују рађање и умирање… Песме су то о наслућеном, скорашњем одласку… где је дакле коначно поништен сав привидни дуализам овога света…  Нема, стога, код Васиљевћа ни назнаке неког страха, па ни бојазни пред лицем непознате, баш напротив. Он је дочекује смирено, скоро с нежношћу, као какву давно очекивану а никад остварену љубав – ону најидеалнију, која те никад неће изневерити… Или, ако већ не с нежношћу па чак и радошћу, песник очекује белу даму с неком врстом резигниране радозналости… И чини то, у најмању руку – достојанствено.“

Једна од наших последњих телефонских преписки, од првог новембра прошле године, ишла је овако:

„Ако ти још није јасно зашто нема награда за Васиљевића, и зашто га званично нико ‘релевантан’ не помиње (а јасно ти је), само погледај његову песму *** Ако хоћеш да си слављен.“

„Умрећу ускоро и неће ме бити брига ни за шта.“

„Велики песници никад не умиру. Ево, сад ћу да читам од тог Васиљевића неку песму о Шелију.“

„Јесте, не умиру, веруј у то.“

„Ма, ја кад ти кажем…“

„Верујем ти… Одох да пазарим.“

„Ма, пусти ме сад, дружим се с Шелијем.“