Zdravlje

Najmlađi pacijent COVID-bolnice u Nišu koji je bio na respiratoru: Predragovih 17 dana kome i borbe za život

- Predrag Nikolić (21) je najmlađi COVID-pacijent koji je u Nišu morao na respirator. Imao je „COVID-om posredovanu multiorgansku insuficijenciju“, što je u lečenje uključilo kardiologe, pulmologe, anesteziologe, nefrologe i grudne hirurge

LESKOVAC (AA) – U grčevitoj borbi za život u COVID-bolnici Kliničkog centra u Nišu, student i rekreativni sportista Predrag Nikolić iz okoline Leskovca, 17 dana je proveo u komi na respiratoru, a 11 i na dijalizi.

Mesec dana nakon povratka kući, ovaj dvadesetjednogodišnjak ponovo priprema ispite, dok će za povratak na basket morati da čeka do proleća. U razgovoru za Anadolu Agency (AA) kaže da još ne veruje šta je preživeo.

Osoblje Kliničkog centra u Nišu Predraga pamti kao najmlađeg pacijenta kog su morali da prikače na respirator, a on osoblje – kao prijatelje koji su mu u svakom trenutku pružali podršku i utehu.

Primljen je, kažu lekari, u jako teškom opštem stanju u koje je zapao nedugo nakon prvih simptoma.

„Osetio sam malaksalost i znojenje, desila mi se i nesvestica, pa sam iz leskovačke bolnice sanitetom prevezen u Niš i odmah iste večeri pao u komu“, počinje Predrag.

Poput većine vršnjaka, nije mislio da koronavirus može ikako da mu naškodi, a još manje da izazove komplikacije zbog kojih će nedeljama biti bez svesti, i to pod konstantnim nadzorom nekoliko desetina medicinskih tehničara i lekara različitih specijalnosti. O drami koja se nad njegovim krevetom čitavo vreme odvijala saznao je tek kasnije od lekara i porodice i još mu je, kaže, teško da sve to shvati.

  • Buđenje iz kome i prvi razgovor s roditeljima –

„Kada sam se probudio, prišla mi je doktorka Katarina Jović i pitala da li hoću da pričam sa roditeljima. Pozvala ih je preko Vibera. Ugledao sam roditelje presrećne, a nisam ni znao šta se sve događalo, pošto sam spavao. Mislio sam da je bilo dan–dva spavanja, a zapravo je to bilo 17 dana borbe za životom“, govori Predrag.

Nije mu bilo lako da prihvati činjenicu da je prošlo toliko vremena i da mu je život tako dugo visio o koncu. I pored takvih saznanja, nije osetio strah, ali nestrpljenje da što pre ode kući – jeste.

„Nisam mogao da se pomeram, ni ruke, ni noge, sve je to išlo malo po malo. Jedan dan mogu da pomerim jedan prst, sutradan šaku, ruku da podignem. Uglavnom, oporavak je tekao baš sporo, a vežbao sam dva puta dnevno“, priseća se Predrag.

Kući je otpušten posle dva meseca bolničkog lečenja i čini mu se da oporavak u porodičnom domu u Maloj Grabovnici teče brže. Tome verovatno doprinosi i neprestani osmeh majke Suzane, koja kaže da ni o čemu drugom, osim o svojoj sreći, ne može da govori.

Da bi pratio oporavak jednog od omiljenih pacijenata, tu dolazi dr Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju Kliničkog centra u Nišu i upravnik COVID bolnice, gde je Predrag bio jedan od više od 4.600 pacijenata.

Dok se pripremao njegov transport za Niš, dr Janković je bio kod kuće, ali na konstantnoj vezi sa upravnicima COVID-bolnica i direktorima zdravstvenih centara na jugu Srbije, koji su teške pacijente prema dogovoru slali u Niš. Iz Leskovca je Jankoviću dojavljeno da imaju pacijenta sa obostranom upalom pluća i sve lošijom funkcijom srca.

„Ejekciona frakcija mu je bila ispod 25 posto, što odgovara starijoj osobi u terminalnoj fazi srčane insuficijencije. Kažem – hitno šaljite! Primljen je najpre u stacionar, gde su kardiolozi odmah priskočili i uradili ultrazvuk srca, onda krenuli sa dopunom terapije. Vrlo brzo smo ga spustili u jedinicu intenzivne nege i unutar 24 časa je bilo jasno da će on morati da se stavi na mehaničku ventilaciju, jer mu je gasna razmena bila kritično niska i loša“, seća je dr Janković.

Tada je, kaže, počela drama koja nije trajala samo dok je Predrag bio na respiratoru, već i posle toga, s obzirom na to da je on imao „nešto što se sada na zapadu zove COVID-om posredovana multiorganska insuficijencija.“

„Sem pluća koja su otkazala, odnosno nije bilo dovoljno plućnog tkiva za adekvatnu gasnu razmenu, njemu je potpuno popustila pumpna funkcija srca. On je bio na lekovima, dobutaminu, na vazopresornim lekovima kako bismo mu održavali krvni pritisak i srčanu funkciju. Vrlo brzo nakon toga su otkazali i bubrezi, pa su se onda uključili nefrolozi i plasirali smo dijalizni kateter i 11 dana je bio na dijalizi. U međuvremenu je laboratorija bukvalno divljala sa vrednostima“, priča doktor.

Zatim je počela da popušta i jetra i to su bili momenti kada su mnogi posumnjali u uspeh lečenja, ali nastavili da od sebe daju sve.

  • Borba i nakon odvajanja s respiratora –

„Kad smo pomislili da dobijamo bitku, vrednosti elektrolita su bile frapantne. Natrijum je išao na 165 i morali smo obazrivo da spuštamo njegov nivo da mu ne bismo oštetili mozak. Sećam se da smo gledali one analize i pitali se šta da radimo. Prisećali smo se recepture jer, znate, u svakom rastvoru ima malo natrijuma. I morala je da mu se da čista voda bez natrijuma. Sećam se da smo onda rekli – pa dobro, uzećemo vodu sa česme. Preko sukcije kroz nos smo ga praktično pojili, tačno 250 mililitara svakog sata kako bismo razblažili krv i oborili nivo natrijuma koji ga je ugrožavao. Na kraju smo uspeli. Naravno, uz njegovu pomoć, bilo je tu dosta njegove snage“, kaže dr Janković.

Dobra vest je bila da su Predragu zatim proradili bubrezi i pluća, pa je odvojen sa respiratora, ali opasnost još nije prošla.

„Jedno plućno krilo je bilo potpuno atelektatično, nije ga bilo od izliva i krvi u tom hemitoraksu, pa su se onda uključili i grudni hirurzi. Drenirali smo i čekali, snimali svakog dana da krene, da se pluća šire. Na kraju smo uspeli i u tome. Grudni hirurg je izvukao levi torakalni dren, poslednje medicinsko pomagalo koje je Peđa imao“, govori dr Janković.

Timu koji je učestvovao u Predragovom lečenju poslao je kontrolni snimak pluća – po prvi put sasvim uredan. U vreme kada je COVID-bolnica imala oko 80 teških, životno ugroženih pacijenata, Peđin oporavak je medicinskim sestrama i lekarima „dao krila“.

„Pustio sam poruku da ćemo sutra uraditi još jedan kontrolni snimak i da Peđa zatim ide kući i da je majka sa njim. Za par desetina sekundi stiglo je bar 70 lajkova, a neki su već otišli nazad u svoje bolnice u Aleksinac, Vranje i Leskovac. Onako, bilo je to za nas, i danas je, prilično emotivno“, kaže lekar.

Predrag je zatim prebačen na intenzivnu negu u takozvanoj „zelenoj zoni“, pošto je PCR test već bio negativan.

  • Ne postoje ljudi koji su zaštićeni od infekcije –

„Bez obzira na multidisciplinarni pristup lečenju, pomenuo sam kolege nefrologe, pulmologe, grudne hirurge i kardiologe, ovo je pobeda tima Klinike za anesteziju koji nije odustajao, iako je često delovalo da je ta borba unapred izgubljena“, kaže dr Janković.

Prezadovoljan je što se Peđa oseća sve bolje.

„Malo je dobio na kilaži i kolorit kože mu je mnogo bolji. Mislim da će to biti sve OK i nadam se da ćemo imati što manje tih slučajeva. Peđa je naš najmlađi pacijent koji je bio na respiratoru, ali moram reći da smo imali još par njih koji su takođe bili jako mladi. Neki su uspeli, ali, nažalost, dosta njih nije uspelo da preživi, što je za nas i njihove porodice svakako tragično. Ovo je nešto što iscrpljuje prvenstveno pacijente, ali i lekare koji daju maksimum suočavajući se sa nečim što nikad nisu videli”, priča ovaj lekar.

Pre nego što su se susreli sa najtežim oblicima zarazne bolesti COVID-19, lekari su očekivali da će imati posla sa bolešću pluća, pneumonijom koja će se završavati posle nekoliko dana na respiratoru. Međutim, pokazalo se da, u nekim slučajevima, 11. ili 12. dana dolazi do “potpunog sloma koagulacije i bubrežne funkcije”. Još nije jasno zašto se takve komplikacije događaju i mladim zdravim osobama.

“Još nema nijedne studije koja može da kaže – kod ovih pacijenata će se razviti teška klinička slika. Verovatno čitava istina leži u genomu, u samoj genetskoj strukturi svakog pojedinca, i verovatno su neke osobe sa posebnim sekvencama gena posebno osetljive. Još medicina nije uspela da uđe u to i zato je moj savet i apel da se svi podjednako štite. Ne postoje ljudi koji su zaštićeni, makar mi ne znamo ko je to”, naglašava dr Janković.

  • Nepredvidiv tok bolesti –

Praksa pokazuje da je tok ove bolesti potpuno nepredvidiv.

“Sa respiratora je uspešno odvojen pacijent iz Jagodine koji je dva meseca pre infekcije imao trostruki bajpas. Imali smo slučaj da su majka i sin iz Paraćina bili na mehaničkoj ventilaciji. Majku od sedemdesetak godina smo uspeli da izvučemo i skinemo sa respiratora, sina, nažalost, nismo, tako da je neophodan oprez dokle god medicina ne da neko razumno naučno objašnjenje”, govori lekar.

Na veći oprez svih ljudi, a pogotovo vršnjaka, poziva i Predrag, uz nadu da će njegovo dramatično iskustvo mladima biti opomena.

Back to top button