ČITANJE, NEKAD I DANAS

Biblioteke su oduvek bile mesta u kojima su se okupljali ljubitelji pisane reči, pasionirani i strastveni čitaoci, ali i oni koji su po knjigu dolazili „po moranju“. Te, često tamne i hladne, prostorije čuvale su hiljade listova uvezanih u čvrste ili meke korice, čekajući da se umetnički svetovi otvore pred znatiželjnim očima.

U vremenu kada su informacije bile retke, kada se za knjigu i tekuću književnu produkcju saznavalo iz biblioteka, književnih časopisa i odeljaka o kulturi u dnevnim i nedeljnim novinama, knjige su se kupovale na sajmovima, u knjižarama i kod uličnih prodavaca. Izbor je kao i danas bio veliki, ali se čitalac oslanjao na sopstveni ukus i preporuku bibliotekara ili knjižara.

Danas situacija na „terenu“ izgleda drugačije. Knjiga se uklapa u izazove savremenog trenutka, te od štampane verzije prelazi na digitalnu (e-book, audio), ali i za nju osim standardnih izvora saznajemo i na druge načine. Razvoj tehnologije donosi i drugačije načine informisanja, pa se neretko o knjigama čitaoci informišu posredstvom sajtova izdavačkih kuća, blogova književnika ili ljubitelja književnosti koji svoja čitalačka iskustva plasiraju i kao preporuku za čitanje, a najviše, čini nam se, informacije o knjigama pružaju tzv. bukstagrameri posredstvom instagrama i tik toka. Kratke informacije o knjigama, slike istih, najbrže dopiru do potencijalnih čitalaca, koji često podležu njihovim utiscima. Bukstagrameri ne beže ni od toga da pohvale vizuelni izgled knjige (korice), što može biti primamljivo na neki način generacijama koje stasavaju na vizuelnom poimanju sveta u kojem žive, a takođe na taj način skreću pažnju na umetnike koji se bave dizajnom. Neretko je slučaj da korice knjige upućuju na njenu sadržinu, što u marketinškom smislu ima značaja.

I da se vratimo na naslov teksta. Nekada je čitanje bilo povlastica malog broja pismenih, imućnih, onih koji su o književnosti i umetnosti raspravljali u salonima pred malim krugom ljudi. Danas, kao da se ponovo vraćamo na te, već utabane staze i to zahvaljujući književnim klubovima koji izniču iz potrebe da se priča o knjigama, ali i o temama koje one otvaraju. Ono što nam je oduvek znano, to je da su književne teme fikcije stvarnih događaja o kojima treba pričati i koje treba tumačiti.

Elma Halilović