Društvo

Zoran R. Tomić, poezija: TAJANSTVENA

Iz dubine kamena diskretno osvetljenog u uglu sobe dobuju kapi,

Blagi žubor vode,

Uz zamamnu muziku klavira i harfe iz uređaja skrivenog. 

Čista poezija zvuka lepotu širi,

U telo nepogrešivo uvire.

Na zidu staru egipatsku svetinju jedna moćna slika simbolizuje, 

S druge strane, čudesno živa, voćna se mrtva priroda ukazuje. 

Pa Ganeša slonovi božanski, indijski, 

Snagu i temeljnu mudrost sobom noseći,

Šepure se na nahtkasni veličanstveni. 

Opominjući,

Okrepljujuće mantre prizivajući.

Skladno raspoređeni krupni komadi tamnog šljunka sigurnošću i smirenošću odišu,

I na okolinu ih prenose. 

Iznad ležaja magličasti se oreol sna priviđa. 

I ne znaš da li doista udišeš čas limun travu, 

Čas u vazduhu mirise ruzmarina i tamjana lebdeće. 

Boja preovlađujuće zelena uz prelivajuću sivu, a i crna ponegde pomalja se. 

Ništa do kraja u toj prostoriji određeno nije,

A opet sve tako ubedljivo precizno je. 

Prekrštenih nogu nasuprot tebe sedi Ona,

Tek nagovešteno nasmejana,

Očiju sjaktavih u zenice tvoje uprtih pronicljivo.  

Samo na prvi pogled obična, 

Ipak ne, nimalo nije. 

Ni odveć mračna, ni jarko svetla,

Stamena, zagonetna.

Čini ti se pouzdana.

Odmereno govori, tiho, u dušu svaku neumoljivo prodire, 

Lako, 

Puneći sagovorniku baterije duhovne, 

Vešto. 

Dopuštaš tô, svesrdno joj pomažeš,

Dok sebi činiš prijatnost opisivu teško. 

Neupadljivo, jednostavno obučena,

Opuštena,

Smenjujućom, titravom energijom zračeća. 

Ni lekarka, terapeutkinja, čarobnica, 

Ni veštica, ni travarka. 

No od svake kao je pomalo upila, utičući blagotvorno, 

Na duh i telo, psihu tanano kupajući,

Nežno je, polako filozofski raščlanjujući.

Nastoji da mlado lice i srce oseti, da ga razume

Ne manje i ono zrelo,

Tužno, bolesno, zalutalo,

Od brige i nevolja svelo.

Takva je – i tradicionalna, i moderna

Ona, magična holistička sveštenica, 

U svojoj humanoj delikatnoj misiji osobeno nadarena 

Etička umetnica. 

Slični članci

Pročitajte
Close
Back to top button