Tako bih želeo da se jedared jutrom probudim čio, pa da mi se desi, ukaže jasno i zbiljski
pravo pravcato čudo:
Da budem očiju sjajnih prodornih, vitak, visok i mlad.
Da se radujem, da nemam briga, ni ubuduće, ni tad.
Bezmalo, nikad.
Da u vascelom svetu vlada mir, sloga, da ekonomija cveta,
Da je oko nas sigurnost, da se bolesti teške i druge pošasti otklone,
Da se suzbiju brojni oblici primitivizma, nekusa i razvrata.
D svest o ekologiji raste, da stasli naraštaji posao dostojan imaju,
Da se duhovnost, prosvećenost, tolerancija, dobrota i blagostanje, a ne kriminal, nasilje,
korupcija, bahatost i pohlepa širi.
Da se ljudi, životinje i biljke u slobodi radosno množe,
Nipošto sukobljavaju i glože.
Da se građani ne mere po polu, nacionalnosti i boji kože.
Da politička vlast, država im ugađa i služi, a ne da ih vara, potčinjava, da ih ruži.
Da u demokratiji jednakopravnih obitavam, s visokim moralom i pravednim pravom,
Da po sopstvenoj zasluzi i trudu postanem neko, cenjen i važan, stručan,
Pa i moćan, znan.
Da sam okružen decom, prijateljima, drugarima vrlim,
Damama krasnim, umnim, dragim,
Da ih kao nekada sve za ruke držim, naklonost im pružam i nežno grlim.
Da me (s)nađe, susretne obostrana ljubav, žestoka i duboka,
Kao u priči.
Da Ona baš na Tebe ondašnju makar u ponečemu podseća ako već ne može, nije u stanju da
liči.
Da razgovore lepe vodim, sadržajne i vredne knjige da čitam,
Glasovite koncerte slušam,
Inspirativne pozorišne predstave i filmske projekcije da gledam,
Umetničkim i naučnim delima da se napajam.
Da se kao dete igram, putujem, da kulture razne upoznajem,
Da besedim, pevam, da veselim se često,
I da u kafani, uz obilno meze i dobro piće, muziku tihu, romantičnu naručujem.
Da plešem lakonog, da šah maestralno igram, da umem da kuvam, da ribu vešto lovim,
Da na utakmice idem, na proslave, žurke,
No, i da se opuštam i prepuštam tišini u stvaralačkoj samoći, u dokolici,
U ravnici, planini, kraj potoka, na reci.
Da se omiljenim sportom sa uživanjem bavim, da automobile brze imam i da ih sa strašću
kada i kuda mi je volja,
Sâm ili u odabranom društvu vozim.
Da se malo-malo pa okrenem plavkastom nebu, pejzažima bajnim, vazduhu čistom, blagom
vetru,
Travi mekoj, gustoj i umilnom cvrkutu ptica.
A posebno da se beskrajno kupam u divotnom moru, da stihove u hladovini posle svež i oran,
Natenane u pesku pišem.
Ah, tako bih želeo da budem opet poletan, zdrav, naočit, bogat, obrazovan,
Ipak, pre svega srećan, životom svojim i bližnjih zadovoljan.
Ali nikako ne uspevam da zaspim, pa nisam u prilici ni da usnim,
A ni da se onakav kakav bi hteo, maštao,
U posve drugačijem miljeu i sâm osetno drugačiji,
Nanovo budan rodim.
Zoran R. Tomić
