НИКОЛА ЈЕРЕМИЈАШ – СРЦЕ И СЕН
Спустила сам се у тамна хујања реке.
Водене сени наваљивале су на мене као изгладнеле пиране. Вољно сам своје срце поклонила реци. Носила сам га у грудима као болест. Сада сам слушала његов тапат у ушима, у глави која више неће дисати.
Увек сам маштала о вечности која тече. О вечности која није крута и непомична. Нисам желела да је доживим кроз камен или земљу. Моја вечност су вода и вир.
Мој гроб је баш онакав каквим сам га замишљала: брз, хладан и пун оштрих сенки које постоје да би путовале. Сада видим да сам и ја постојала из истог разлога.
Људи обично мисле да након смрти напусте тело и гледају га с висине. Али то није истина. Након смрти више не доживљавамо свет истим чулима. Телесна чула више не постоје. Постоји само ехо нашег срца – ехо прошлости, и једна сен која, вођена тим ехом, путује. И не, смрт није сеоба. Наша сен нема одредиште. За њу, као и за мене, постоји само бескрајно путовање.
Мислила сам да ћу желети да посетим места која су ми била драга док сам била жива. Да походим људе које сам волела. Да видим да ли тугују за мном и да им кажем како је то губљење времена. Очекивала сам да ћу желети да видим своје двориште и свог пса како нехајно јури за лептирима. Или да уђем у ормар оног силеџије из основне који је отимао деци ужину и прогањам га док се не расплаче. Мислила сам да ће и сада у свету сенки, мој живот и даље бити важан. Да ће некако остати у мом бићу и трајати. Сада видим да човек почне да одраста и престане да буде дете тек када умре. Не само да не желим ништа од свог живота, већ видим да сам погрешила што се нисам раније убила.
Живот је једна непроспавана ноћ. И као када се пробудите из дубоког сна и заборавите га истог тог тренутка, на исти начин заборавите цео свој живот чим смрт спусти своје прсте на ваш ум.
Одувек сам волела да се заборавим. Да утонем у неку књигу и изгубим свест о томе да уопште постојим. Нисам знала да у реци уместо воде тече заборав. Хладне сенке које путују и са собом односе сваку чежњу и немир. Сав живот.
Одјек мог умрлог срца пратио ме је још неко време, а онда није више могао да ме сустигне.
Постала сам заборав.
Постала сам путовање.
Постала сам сен.
