NEDOVRŠENO

    Ona stanuje u istoj ulici kao i junakinja mog poslednjeg romana. Nisam ni ja previše stambeno daleko. Inače smo u svemu ostalom prilično razdvojeni. Za sada.

   “Zajednička” nam je Botanička bašta, uspomena na davnašnji restoran “Bled”, ugao Bulevara Despota Stefana i Budimske, a posebno Drinčićeva ulica i Bajlonijeva pijaca. Ona devojka iz knjige ne zove se kao ova zbiljska, i uopšte ne liče jedna na drugu. Ni po profilu obrazovanja. S druge strane, osećam da su mi obe, svaka na svoj način, bliske, drage.

    Ova stvarna je zgodnija, bujnija, lepša, premda starija, a opet je i ona mlada. Izgleda mi stabilnija i odlučnija od glavnog ženskog lika s mojih stranica. Cenim da je u onim najboljim, početno zrelim godinama. Nelogično je, vremenski nemoguće, da mi je bila inspiracija za onu fiktivnu. Ni retroaktivno, ni retrospektivno uzev. Nela je, pisao sam, putovala svugde, podržavala i išla na beogradske građanske i studentske proteste i blokade, doživela ljubavni rolerkoster…. A ovu drugu damu o tome – a ni o bilo čemu drugom – nisam, razume se, stigao, nisam ni imao prilike da priupitam. (Dakako, nije mi u trenucima tih prvih ukrštenih pogleda, tako nešto ni padalo na pamet.) Uostalom, moje “druženje” sa onom izmišljenom je bilo neuporedivo duže i dublje od opisanog nedavnog, jed(i?)nog stvarnog prekratkog susreta sa dražesnim licem kojem je posvećena tekuća crtica. S njom, u prvi mah strogom, zatim osetno opuštenijom, ljubaznijom.

     Iz “iščitane” lične karte, saznala je moju adresu pa je s nezaboravnim osmehom, jedva primetno kriveći pune, prirodne, u svetlo roze blago premazane usne, saopštila da smo maltene komšije. Tako je tih završnih par minuta razgovora prešlo na “privatni teren”. Pa sam, odlazeći s njenog radnog mesta, ipak iskoristio šansu da joj poklonim knjigu o kojoj je reč. Razume se, s posvetom, saznavši pritom i njeno ime. Uzgred, izmamih joj još jedan, oproštajni osmeh. Što me je ohrabrilo da joj na brzinu ostavim broj telefona. Činilo mi se odveć smelo, da ne kažem nepristojno da je zamolim da mi uzvrati. (Dok je sledeća stranka nestrpljivo čekala u podužem redu iza mene.) A već tada mi postade osetno mila, onako zavodljivo  ozbiljna, čak tajanstvena, poslom obuzeta. Ujedno neposredna, poletna i, držim – radoznala….

     Evo, posle gotovo cele sedmice od našeg slučajnog susreta, pitam se da li će mi se ona možda javiti i ako, odnosno kada ga pročita, saopštiti utiske o darovanom romanu. Nadam se tome. I Nela iz knjige i ova nova poznanica često mi u glavi obitavaju. I nešto niže, s leve strane. A možda mi ostane samo mala uspomena na dotičnu šarmantnu službenicu. Skoro anegdota. Nedovršena. Bar bi tô, ako ništa više, bila simpatična sličica. U svakom slučaju, planiram da uskoro ponešto nepotrebno pazarim na “našoj” pijaci. Makar padala kiša, sneg. A do nje ću – mislim na pijacu – dospeti, na koncu, baš Drinčićevom ulicom. Pa, budem li je sreo – tu krupnooku damu tamne kose i sedefastog tena – pozvaću je na piće u obližnji kafić. I na mali razgovor. Ne samo o onoj knjizi. Držite mi, što se toga tiče, “februarske” palčeve.

“Nada je san budnih”. (Aristotel)

                                                      (Sažeta verzija priče “Slalom”)