Oči u oči

Leta 1958. Jan Mirdal, noseći otadžbinu, doputovao je u Avganistan na četiri točka. Znao je da Avganistan nije bio pod vlašću neke evropske kolonijalne sile, sačuvao je samostalnost i smatra se nepristupačnom državom.

Jan Mirdal je, u društvu supruge Gun, želeo da doživi Avganistan, a već na prvim stranicama svoje knjige Na potkrovlju sveta Šveđanin je napisao da je putovanje kao ljubav. Na granici, putopisac se šokirao. Carinici mu nisu pregledali prtljag; rekli su: Mi nikad ne pregledamo prtljage časnih ljudi.

Leto avganistansko je pretoplo, pa Mirdal tvdi da se na automobilskoj haubi može ispržiti jaje, a nebi iznad te države opisao je kao duboko plavo, kao da prelazi u ljubičasto. „Avganistanski pejzaž nema lepotu pozne klasike. On je grandiozan“, piše Mirdal koji će brzo utvrditi da je kultura Avganistana, naravno, drukčija od švedske kulture, ali ipak slična: „Između mene i nekog avganistanskog seljaka postoji vrlo mala razlika. Manja nego ona između mene i mog pradede. Razlika je u tehničkom razvoju.“

Kada se Mirdalu zaglavio automobil u pesku, došli su ljudi i pomogli mu da ga izvuče na čvrsto tle. Putopisac će ljudima ponuditi cigarete, ali siromašni ljudi će odbijati tu počast. Oni su smatrali da nije dobro od gosta uzimate cigarete: „Mi nismo izvukli vaš auto da biste nam platili.“

U to doba Avganistan je slovio za mirnu zemlju, višenacionalnu, u kojoj postoji mnoštvo jezika, ali dva zvanična: paštu i persijski. Na jugu i jugoistoku žive Afgani, u centralnom planinskom masivu Hazari, srednji deo zemlje naseljavaju Tadžici koji govore persijski, a na severu turkmenski narodi: Turkmeni, Uzbeci, Kirgizi. Razni narodi… ali narod nije bio raslojen kao danas. Razlika između zemljoposednika i kmeta nije bila ogromna, te Mirdal zaključuje da se to društvo nije zasnivalo na odnosima među ljudima, a ne na odnosima među stvarima.

Guverner Herata znao je 1958. ono što je rekao Mirdalu i što je ovaj zabeležio, ne poznajući budućnost. Guverner je pričao putopiscu da Amerikanci žele da naprave puteve u ovoj oblasti i žele da zidaju kuće koje imaju er kondišn; smatrao je guverner da su narodu, tada, bile potrebne pre svega kuće sa limenim krovom. Odbili su ponudu, a potom je došao ambasador i optužio lokalnu vlast da su neprijateljski raspoloženi prema SAD.

A Herat je stari grad. Bio je star i onda kada je Aleksandar promarširao kraj njega na putu ka istoku. Herat je od pamtiveka bio raskrsnica važnih puteva kojima su osvajači dolazili i odlazili. Uoči mongolske pohare, grad je imao 140 hiljada domova, 12 hiljada trgovina, šest hiljada javnih kupatila i 350 škola. Godine 1222. grad je napao Touli, Džingis-kanov sin. Pojedini izvori navode da je ubio oko milion i po ljudi, spalio škole i biblioteke. Herat je obnovljen, ali Tamerlan ga 1383. ruši. Do temelja! Ali samo četiri godine kasnije Šah Ruk, sin Tamerlanov, uzima Herat za prestonicu i grad je opet procvetao i opet postao centar nauke i umetnosti.

Prolazeći kroz Avganistan, Mirdal tumači sadašnost, napominjući kakva je bila prošlost, a mi, udobno zavaljeni u današnjicu – što je u odnosu na Mirdalovu knjigu budućnost – bolje razumemo taj odnos: vreme-prostor.

Centralni Avganistan je oblast odakle potiču žito, grašak i sočivo, a smatra se i jednom od tri prapostojbine raži. Tu se ugnezdio grad Maimene, u srednjem veku poznat kao trgovačka prestonica ovog dela sveta. Šveđanin je guvernera ovog grada opisao kao obrazovanog i kulturnog čoveka; na pijaci u Maimeneu ugledao je čak i krzna iz zemlje Laponaca.

Neprekinut je niz trgovine u gradovima današnejg Avganistana. Ratovi su, kako smatra Mirdal, ometali trgovinu, ali je nisu mogli prekinuti. Predeli Indije i Avganistana bili su poprište ratova, jer su na putu između Kine i Evrope. Cela trgovina Avganistana vekovima je bila zasnovana na kamiljem transportu. Roba dolazi, ali roba i odlazi. Naročito ćilimi; afganistanski ćilim nije ništa manje cenjen od persijskog. Stilovi i šare ćilima u Avganistanu razliku se od sela do sela. Narod je ponosan na umeće svih onih koji su vešti da naprave ćilim. Možemo smatrati da su stotinama godina, u Avgaistanu, svi ćilimi bili unikatni.

Jan Mirdal je progovorio i o Arijevcima istakavši najpre da da termin „arijevski“ nema nikakve veze sa rasom, moralom, intelektom, a ponajmanje sa Nemcima. Mirdal tvrdi da su pre četiri hiljade godina predele između Poljske i Centralne Azije naseljavali polunomadski varvari koji su pripitomili konje i imali su kola na dva točka, kretali se u svim pravcima i osvajali teritorije, a domorodački narodi, iako civilizovaniji, nisu mogli da im se suprotstave i svoje kćeri su udavali za jače i uticajnije doseljenike na kolima. Ostatak tog procesa, kako tvrdi Mirdal, je samo jedna jezička porodica: u Indiji – Arijas (plemenito rođeni). Podigli su grad Balk koji se nazivao majkom gradova. Danas to ime Arijas živi samo u imenima Iran i Irska, tvrdi Mirdal i dodaje da će se svetska istorija pretumbati kada arheolozi istraže Balk.

Tu, u Balku, Mirdal je ušao u čajdžinicu čiji je vlasnik Hazar koji koristi ruski samovar, gosti su Uzbeci, a lica su im mongolska. To je taj neobični grad gde su se, po mnogim mišljenjima, napre pojavili točkovi sa paocima.

Posetio je Šveđanin i Mazer-i-Šerif, grad spomenik jedinstva Avganistana, jer dvadeset godina pre nego što su se carska Rusija i Britanska Imperija sporazumele o graniama Avganistana, Afganci su već stvorili svoju državu. Opkoljena crnim i crvenim brdima, tu je i prestonica Kabul, na oko dve hiljade metara nadmorske visine. Tu žive ljudi koji pripadaju mnogim etničkim grupama.

„Tu žive najprljavija Božja stvorenja. Oni se ne peru po svršetku prirodne potrebe, niti peru ruke posle jela.“ Ali, ove rečenice nije Jan Mirdal napisao i žiteljima Kabula ili Avganistana.  Ove rečenice je napisao kalifov ambasador Ibn Fadlan o Šveđanima koje je video u desetom veku. Na to nas, vrlo vešto, podseća Jan Mirdal i kaže: „Svi smo ljudi jednaki.“

On je posetio Avganistan u ono doba kada ta zemlja nije bila poznata kao danas i kada nije bila ratom devastirana kao danas, ali prošlost ove zemlje govori o brojnim vojskama koje su bile i prošle. Mirdal će zaključiti da narod koji nikad nije bio pobeđen čuva svoje dostojanstvo. To je narod čija je malobrojnija i neuporedvo slabije opremlja vojska pobedila britansku vojsku i srušila mit o nepobedivosti Britanaca. To je narod koji je izumeo kanate – podzemne kanale za navodnjavanje, široke pola metra, ali dugo i po pedeset kilometara.

Da li bi Jan Mirdal danas krenuo u Avganistan? Ne mogu ga upitati, jer nedavno je napustio ovaj svet. On je, kao vešt putopisac dao ocenu svih putopisa. Tvrdio je da, ako se u potopisima ne nalazi doživljaj zajedničkog svim ljudima, onda su putopisi čista laž i puka izmiljotina.

„Kulture su različite, ali ljudi nisu“, naučio nas je Jan Mirdal koji nam je preveo jednu narodnu pesmu iz Avganistana i tako nam u dva stiha otkrio da i muškarci u toj zemlji devojkama poklanjaju cveće, a i devojke ističu svoju lepotu:

Nemoj mi, dragi, dolaziti s cvećem,

Jer sam ti lepša od svake ruže.

                                                                                                                                            Alija Halilović