Kultura

Zašto je streljan brat Meše Selimovića?

„Krajem 1944. godine, strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa... Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magazina GUND-a uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice“, pisao je Meša u „Sjećanjima“. Ali, zašto je Šefkija uzeo te stvari?

Mehmed Meša Selimović rodio se 26. aprila 1910. godine u uglednoj, ali osiromašenoj agovskoj porodici koja je par generacija unazad živela samo od prodaje imanja: njegov deda ništa nije radio, njegov otac ništa nije radio. Premda su neposredno bili iz Visokog (pre toga iz Bileće), u kojem mu se rodio otac Alija, sam Meša došao je na svet u Tuzli.

Selidba se odigrala zato što su roditelji 18-godišnjeg Aliju naterali na ženidbu zbog koje je, posle nekoliko bračnih noći, pobegao u Tuzlu (iz tog kratkog braka rodila se Mešina polusestra Hanuma, koja je živela sa njima). Roditelji su ga pronašli i došli za njim; tu je Alija upoznao siromašnu Pašu Šabanović, svoju susetku „preko plota“ a majku Mešinu.

U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a 1930. se seli u prestonicu Kraljevine Jugoslavije i upisuje studijsku grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Diplomira četiri godine docnije i od 1935. do 1941. radi kao profesor Građanske škole u Tuzli i kao suplent Realne gimazije.

Rat ga zatiče u Tuzli, gde biva uhapšen zbog saradnje sa partizanima. Ipak, pušten je posle nekog vremena i on prvom prilikom beži na oslobođenu teritoriju. To se desilo maja 1943. godine. Postaje član Komunističke partije Jugoslavije i radi u Agitpropu za istočnu Bosnu. Zatim je bio i politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda.

Baš u to vreme, 1944. godine porodicu Selimović zadesila je velika tragedija. Umesto da pričamo šta se desilo, najbolje bi bilo da pustimo samog „druga“ Selimovića da svojim rečima — ispisanim u „Sjećanjima“, u poglavlju „Književno stvaranje“, u odeljku koji je posvećen genezi romana „Derviš i smrt“ — ispriča šta je bilo:

Krajem 1944. godine, strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa. (Imena ne navodim, iako ih, naravno, znam; oni ne znaju ili se ne sjećaju šta su učinili mome bratu i meni, uvjerio sam se u to nedavno kad mi je jedan od njih pružio ruku a ja nisam prihvatio, i on je začuđeno pitao neke moje prijatelje zašto se to ljutim na njega?)

Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magazina GUND-a (Glavne uprave narodnih dobara) uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice. Tako se naša porodična privrženost revoluciji i naša zanesenost okrenula protiv nas i pretvorila nas u žrtve.

A taj okrivljeni, moj brat, kome su ustaše odnijeli sve stvari iz stana, očekivao je svoju ženu koja je slučajno ostala živa u koncentracionom logoru, i trebalo je da se vrati u Tuzlu. Kad sam čuo da je Šefkija strijeljan, doživeo sam šok. Ležao sam nemoćan da išta shvatim, i neprestano plakao.

Nakon nekoliko dana došao mi je šofer UDB-e koji je moga brata odvezao na strijeljanje, i donio mi poruku od mrtvog čoveka. Šefkija je bio miran pred strijeljanje; rekao je: ’pozdravi Mešu, reci mu da sam nevin’. Ja sam znao da je nevin, ni sudije nisu tvrdile drukčije. Šofer nije smio da mi kaže gde je sahranjen, pa ni danas ne znam gdje mu je grob. Taj nevjerovatan, slijepi, maloumni čin bio je prekretnica u životu svih članova moje porodice: svi smo osjetili da su se desile stvari koje nikada nismo mogli očekivati. I nije riječ o smrti nekoga od nas, na to smo bili spremni, sedmoro od nas je bilo u revoluciji, već o tako užasnoj nepravdi, bez razloga i bez smisla.“

Back to top button