“Svaka tvoja reč,/ u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč/…Sve što mi se zbog tebe dogodilo,/ kao očarano živi u meni,/ i čini mi se neće proći,/ sve što mi se zbog tebe dogodilo”. (Desanka Maksimović, “Svaka tvoja reč”)
Ja sam sekretarica u jednoj firmi. Nije važno ime, ni moje, ni te firme. Obična su. Prosečna, kao i moj život celi, s ponekim izuzetkom. (On beše upravo takav izuzetak.) Plata bi mogla da bude i veća, ipak zadovoljna sam. Diplomirala sam, ali nisam uspela da nađem posao u struci. Kažu da sam dopadljiva, iako se ničim posebno ne ističem. Možda baš zbog toga. Na poslu radim šta mi se naredi. Van njega, ono što sâma hoću. (To ja samo umišljam.) Pre će biti da se ponašam onako kako moram u konkretnim (ne)prilikama. Vele da nisam tvrdoglava, ni osvetoljubiva. Vesela sam, nonšalatna. Imam stalno društvo, dobro se slažemo, razumemo. Nekoliko kraćih, takozvanih ljubavnih epizoda nisu u meni ostavile neki osetniji beleg. Realtivno kasno sam se udala, u braku sam već dvadesetak godina. Rodila sam jedno dete, ćerku. Obožavam je. Šta da vam kažem, onako – ide nekako. Srećna? Pa – šta znam. Mislila sam da će biti drugačije. Ipak “kreće se”, u mestu, relativno je stabilno. Ne očekujem više ništa naročito. Kako je, tako je. Ali neću o tome da vam se ispovedam. Nego, pre neki dan naletoh, maltene slučajno, na jednu priču u novinama. Njegovu – ljubavnu, traumatičnu, uglavnom izmišljenu po svemu sudeći. No, u svakom zapisu našem nađe se bar zrnce istine, makar pri dnu. Zar ne? Tako i u tom njegovom. E, baš Zorana – tog “pisca” i mog nekdašnjeg boga – želim da se malo (pri)sećam. I nas mlađiš, mladih u onom periodu. U glavi i na papiru, drhtavim rečenicama. Ako uopšte imam bilo kakvog talenta da prenesem ono što se i spolja i u meni spram njega onomad zbi(va)lo. A kao da sve i nije saasvim prestalo!?
Bili smo zajedno nešto manje od godinu dana. Počelo je tako što je došao kod mog tadašnjeg advokatskog principala nekim povodom. I tako se upoznasmo. Malo smo flertovali. Svideo mi se. Onako inteligentan, nekad pomalo zbunjen, nekad samouveren i odlučan, čak uobražen. A drag i fin, pristojan. Privukle su me odmah njegove ruke. I blage oči. Tanki prsti, sklopljene šake kad se premišlja, kada razmišlja. Nosio je naočare. I sad ih ima na novinskoj slici (koju sam krišom ob/isekla i sakrila), uz skoro sasvim sedu kosu. (Imam ih i ja, naočare, nikako nisam mogla da se naviknem na sočiva.) Često je oblačio košulje, s kravatom, bez sakoa. I džempere, razne, retko rolke. Nije se dičio nekom savršenom linijom tela, pomalo je pogrbljen išao, ali sam u njenu neprekidno “videla” idola i profesora. Iako sam upravo ja njega, iako znatno mlađa, mnogo toga naučila. Izgleda da sam se i ja njemu bila dopala. I fizički, i duhovno. Neposredna sam, bar mi tako govore. Visoka i jednostavna, bez šminke. Raspuštene duge kose. Najčešće u širokim košuljama i uskim farmerkama – iako “nemaš loše noge”, rekoše mi onomad prijateljice, čudeći se što me tako retko vide u suknji ili haljini.
Ubrzo me pozva da jedne večeri prošetamo Skadarlijom. Beše spontano i zabavno. Grickali smo lepinje u hodu: on punjenu nekim masnim gulašom, ja kajmakom. Bilo se tek začelo leto. Nismo hteli da sednemo ni u jednu og onih čuvenih kafana. Pričao je zanimljivo – o Beogradu, o Šapcu, o sebi, o književnosti, o muzici, putovanjima. Interesovao se za moje radne obaveze, za hobi i rodni grad. Pratila sam ga s pomno. I “ubacivala” se s vremena na vreme. Imao je dečački, blag osmeh. Gledala sam ga i s poštovanjem, slušala pažljivo. Od tada počesmo redovno da izlazimo. U kafiće, restorane, često i u šetnju kraj reke. Posećivali knjižare i antikvarnice. I fudbalske utakmice. Kupio mi je, pamtim, knjigu Žen(sk)a francuskog poručnika, Džona Faulsa. Iznenadio me prijatno i jednom predivnom ogrlicom od korala. U julu me pozva da početkom avgusta odemo zajedno na kraće letovanje. Odmah pristadoh, što da ne? Pa i zaljubila sam se. Pomalo. Dovoljno. Bio je džentlmen. Nežan i topao. Simpatičan. Avionom odletosmo do Podgorice, a odatle uzesmo rent-a-car auto do Budve. Tamo smo rezervisali privatni smeštaj, na padini, s lepim pogledom na marinu. U “Gradu-teatru” smo jedne noći uživali u Sofoklovoj tragediji, u predstavi Antigona u režiji Ljubiše Ristića. Špartali po Starom gradu. Kupali se na plaži Mogren. Šetali do Bečića i Rafailovića. Zagrljeni. Pazarili ogromne šešire za plažu i luckaste naočare za sunce. Jeli sočne jadranske lignje u Budvi “kod Krsta”, a prekrasnog gofa – sutradan, u Rafailovićima u “Tri ribara”. Uz šum mora. Slistili smo na oba mesta po dve boce belog. Kad bi se malo više “zagrejao”, naročito se ohrabrivao da mi komplimentira: “Imaš tako vitak struk a jaka i čvrsta pluća”. A mene su osobito privlačile njegove usne i vrat. Igrali smo poker do duboko u noć, i tô u poljupce. Ni u kom slučaju nisam bila na gubitku! Konstatovao je zavodljivo da se sjajno ljubim, celim bićem. “To mi svi kažu”, pokušavala sam da budem duhovita, prikrivajući nevešto koliko mi je imponovalo, ka meni zračilo njegovo zapažanje. Veoma lepo je pevao, kad je hteo. Mislim da je imao apsolutni sluh.
Posle nekoliko dana, krenuli smo put Ulcinja. Zadržali se kratko u Miločeru, pa onda bez zaustavljanja stigli na Adu Bojanu. Odseli u jednoj sojenici, osamljivali se koliko je bilo moguće, plivali daleko od obale. Večerali uz sveće i lozu na obalama Bojane. Opustila sam se potpuno. On baš i nije. Katkad zamišljen, nemiran, nestrpljiv. No, nije mi nikad rekao nijednu ružnu reč, nikada bilo kakav loš gest, bilo kakvu neprijatnost od njega doživela nisam. Opet, beše često nesiguran, pa i tužan, tmuran. Beskrajno kompikovan. I ljubomoran. Sve više i češće. Prećutno, povlačeći se u sebe. Bez jasnog razloga, i bez ikakvog povoda s moje strane, naravno. Kasnije sam shvatila da nije u stanju da bude potpuno moj. Možda ni ničiji do kraja, bezrezervno. A ni svoj, slutila sam. Nije to bila neka od onih ljubavi iz priča, tako mi se danas čini, premda mi je stomak uveliko “radio” – bajni “leptirići” ili nešto drugo, dublje i jače. Ali strasti i mašte nam nije falilo. Ujedno, to naše “druženje” ostavilo je više traga nego što sam ikad i pomišljala da će. Osećam to i sada. Pa, eto, stoga i ispisujem ove redove. Stiglo me nešto, pa i steglo u tekuća turobna vremena. Ili su već uveliko nastupile (i) moje “krizne godine”. Da, “ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu,/dan mi je kad se njegove oči vrate i noć kad ponovo od mene odu”. (Desanka Maksimnović, Sreća)
Inače, u Beogradu – nakon povratka iz Crne Gore – nastavili smo našu vezu, više racioanlnu nego emotivnu, što se tiče njega. (U mom srcu i duši, beše obrnuto.) Nastojala sam da se ona održi i unapredi. Smatrala sam da vreme radi za nas. Nisam bila u pravu. Ukratko, volela sam ga, čisto i bezuslovno. On mene, kao da tek sada osećam, nije ni približno. Daj bože da se varam, možda i nije umeo. Tačnije, zaključujem da me je “voleo na svoj način” (kao u pesmi Gabi Novak). Najviše što je bio u stanju, tešim se neveselo. Nije mi (bilo) baš svejedno, ali sam ponosna i realna. Takođe, kao da je pomalo gušio moju boemsku crtu. Pristajala sam, nalazeći da se u ponečemu vredi i žrtvovati za ono čemu težiš. Uostalom, nešto hajdučko i ono ženstveno uvek se u meni sukobljavalo. Vajkam se: da je u našem odnosu bilo više poezije, verovatno bi i opstao. Ali sve više preovladavaše proza, a od proze do prozaičnosti mali je korak. On je “hodao”, hitao (po) oblacima, spoticao se, a ja sam čvrsto stajala na zemlji. Kao da sam bila zrelija: nadala se da će najzad shvatiti da sam za njega baš ja ona prâva, i da sam mu se pojavila u pravom trenutku. Očekivala, a nisam dočekala. Ili on, na kraju krajeva, i nije bio moja najbolja životna šansa, što sebi nikada nisam htela da priznam. Jer sam mu se divila i želela ga postojano. I kada je nestao iz mog vidokruga. “Svaki tvoj dodir, /u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir”. (Desanka Maksomović)
Naš rastanak sam trezveno primila. A u “postnjegovo” vreme borim se na svaki način za svoju, teškom mukom zasnovanu porodicu. Nema mi druge.
Posle više godina, pozdravila sam ga jednom srdačno, saznavši da imamo zajedničku poznanicu koja na njega pokatkad nabasa na vračarskoj pijaci. “Uzvratio je toplo i pomalo setno, za tren zaklopiviši kapke. Pitao je kako si, i da li si i dalje onako zgodna, vitka i uspravna” – obavesti me ona, nakrivivši glavu, zagonetno. Neskromno, doista verujem da bi on bio srećniji u životu da je ostao sa mnom. Bila bih mu verna i požrtvovana supruga, oslonac. Podržavala bih ga u svemu. Posebno da slobodno, kad god zaželi, zaroni u vlastiti bunar. A i ja bih s njim, takvim kakav beše (i ostaše?), živela ispunjena i zadovoljna. Meni mnogo i ne treba, osim malo naklonosti i poštovanja. I potomaka. (Izgleda da je on ipak bio krupniji “zalogaj” nego što sam /ga/ onih godina ocenila.) I ne mora da bude ljubav. Samo da traje, da bude pored mene, uz mene. Međutim, s njim (se) nije moglo. I, tô je – to.
Odoh sad da spremam večeru za moje. Pa na peglanje. Onda, omiljena serija. Sanjariću i “prevrtati” uspomene kad god mi bude teško, kao što mi je sada, ove nailazeće olujne letnje noći. Ali i kada mi ne bude toliko nasušno. To je moja privilegija, dragi i unekoliko bolni kamičak prošlosti. (“Slepi miševi” u glavi.) I moja mala tajna. A njemu za svagda želim mir u njegovom nespokoju. Preovlađujuću vedrinu i zdravlje. I da se nekad negde bar na kratko (su)sretnemo. Da mu uživo čujem glas. I da ga, ako dopusti, cmokim jednom u obraz. Ništa više. Ali meni bi značilo, do neba i natrag.
“I volela bih da te tek sada volim prvi put./I volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći kada jednom budeš otišao”. (Desanka Maksimović)
