Nisam je izgleda onomad voleo dovoljno,
Možda ni približno koliko mene Ona,
Nonšalantan, neozbiljan, nesvestan da mi je značila jako,
I osećam da nemerljivo vredi i dalje na sve strane zrači,
Držeći se ponosna principa svojih, vere u nekog njenog boga.
Da, nije mi prijao njenog života način,
Njeno društvo, posao privremeni bez određenog reda.
Plašila me je njena oštrina, odrešitost,
Mladost razlivajuća, nesputana sloboda,
I, ne smem da pričam, još ponešto toga.
Pa su mi nevažne, površne stvari zaklanjale duhovnu dubinu njenu,
Širokih pogleda ličnost celu, posutu prirode darovima mnogim,
Jednostavnošću, ljudskošću, toplinom.
Blistavim zubima, kontrast abonos licu,
Očima boje kristalnog žada,
I nogama glatkim, neznatno simetrično povijenim, dugim.
Njene zavodljive usne višnjevače, reči istinite, ruke vešte.
Naročito zamršena raskošna prirodna kosa.
Od žarom ispunjenih pokreta, reskog glasa, od očaravajućeg tela vrelog,
Divlje urođenički tamnog, neodoljivog,
Ne videh njenu dušu, dobrotu,
Njenu svestranost, neposrednost,
Nežnost i originalnost,
Svetlom zaokruženu svekoliku lepotu.
Pa ni prema životinjama ljubav njena
Nije me upućivala (i) na privrženost meni,
Nastavku divno započetog zajedničkoj puta.
A trebalo je makar da me ta posvećenost prene,
Da joj se opušten prepustim do kraja,
Da nam u dvoje budućnost lako i radosno ka smešećem suncu,
Ka vedrini krene.
Ona ne može znati da je sada sasvim drugačije želim,
Ne samo onako kako mi je onda tô bilo važno,
Niti je svesna da srce mi je ostalo ranjeno teško,
Hodanje sudbinskim stazom lišeno nje – besciljno, tužno, prazno.
Ali ipak sam čudesno srećan što bar na kratko bejasmo mi,
Ušuškani u našoj bajci, obavijenoj velom opijajuće ltajne,
Dok ona i ne sluti da je na neki način još uvek moja,
Ma ko da je danas čuva, mazi i grli,
Posebno kada sustigne me gorko kajanje,
Bolno izgubljenom u samoći,
Baš kao sada usred neprijatne zimske tmine
U ovoj januarskoj neizvesnoj bolničkoj noći.
(U Beogradu, na Prvoj hirurškoj klinici, 29. januara 2024, uoči operacije)
Zoran R. Tomić
