Eh šta bih dao kad bi njih, kad bi vâs zapravo dve bile,
Obe takve, skoro savršene, naoko identične,
Bar na papiru moje.
U stvari tô je samo ova jed(i)na, neponovljiva,
A žudim da Ona ipak, ako drugačije ne može, u različitim se razvije pravcima,
Varijante razuđene, pritoke reke valovite, moćne,
Sa odvojenim rukavcima.
Da mi se desi paralelno par senzibiliteta ženskih,
Dobrano nesrodnih a istog korena,
Plemenitog, neuhvatljivog,
Raskošno večnog plamena.
Tako da prva od vas, od njih, bude sve što i Ti sada,
Vredna, sposobna, okretna,
Pametna, praktična, retko spram mene prisna,
Osetno zatvorena, surovo poslovna,
Bezmalo otuđena.
Opet, čeznem da ona druga, fantazmagorična isključivo svesrdno mene pazi i obilato
mazi,
Onako veličanstvena, požrtvovana,
Mekane kose, kao nekad mila,
Nasmejana, nežna,
I slatka i slana suncem obasjana, morem okupana,
Putena, sanjiva, mlada,
Sveža, bez ostatka u moje sopstvo zaljubljena.
I nepresušno voljena.
Ah kako bih polaskan i srećan tada bio,
U srcu svetlost, lepota, sklad,
Pa i toplina nikla bi mi nova, brižljivo zasađena.
Na koncu, neka prethodno bude makar lepršavo izmaštana,
Za ostale uglavnom nevidljiva, tajanstvena,
Samo na mahove pomaljajuća,
Lična osobena istina.
Zoran R. Tomić
