NAJČUDNIJA STVAR

Dok sam bila dete, živela sam u svetu koji je postojao negde između jave i sna, u onom prostoru gde se mašta i stvarnost ne razdvajaju nego se drže za ruke. Najčudnija stvar u koju sam verovala bila je toliko prirodna tada, da mi nikada nije ni palo na pamet da je dovedem u pitanje verovala sam da predmeti u mojoj sobi noću oživljavaju.Svaki put kad bi se ugasilo svetlo, a vrata lagano škripnula dok se zatvaraju, počinjao je njihov svet. Stolica u uglu, ona na kojoj je visila moja jakna, bila je prvo biće koje bi se probudilo. U mojoj glavi, ona bi se protezala kao umoran čovek, pomerila nogu, pa vratila tišinu u sobu. Ormar je bio staro, mudro stvorenje. Imala sam osećaj da je u sebi čuvao stotine priča, i noću bi se njegovo drvo tiho pomeralo, kao da uzdahne posle dugog dana.

A zavese… zavese su bile posebne. One nisu bile običan komad tkanine. Za mene su one bile glas kuće. Kad god bi malo zatreperile, verovala sam da mi uvek nesto sapucu

Ono što je bilo najlepše jeste što me ta misao nije plašila. Nisam verovala da su ta bića tu da me povrede, nego da mi prave društvo. Svake večeri, pre nego što bih sklopila oči, poželela sam im laku noć, njima i njihovom tihom životu koji počinje tek kad ja zaspim. Bila sam sigurna da se, dok spavam, igraju, pomeraju, pričaju na jeziku koji samo oni razumeju.

I danas, kada uđem u tihu sobu i čujem kako parket tiho škripne ili vidim kako se zavesa pomeri iako nema promaje, u meni se nakratko probudi to dete. Ponekad pomislim da su predmeti možda i dalje živi samo su naučili da budu malo tiši, da me ne uznemire sada kad sam odrasla.

Ta detinja vera možda nije bila istinita, ali je bila moja prva lekcija o tome da svet ponekad može biti čaroban. I ponekad, kada mi zatreba malo te čarolije, samo zatvorim oči i setim se svoje stolice koja diše, svog ormara koji uzdiše, i svojih zavesa koje šapuću tajne u noći.