BELA ZA POKRIVANJE

Pas očnjacima seva prema kući,
beloj poput njegovih zuba. U kući –
pognut, koštano crni čovek kome

iz nevid-očiju suklja isprekidana
linija kakva – na crtežima geometrijskih
tela – označava ivice zaklonjene

pogledu. Konac joj
počiva na hladnoj ložnici.
On i ona su se tu (iza trideset

dva mora), jednom
kočoperili s energijom sa kojom se
čerupaju guske.

Svaka pahulja stremi ka svakoj strani
sveta. Svaki svet –
ka založenoj vatri. Mestu

uz koje ljubavnici jedni druge nazivaju
kućom, a pas
kandžicama – na vratima, gde se

ideje divljine i pitomine spajaju u smet –
potpisuje božije platno.
Kuća čini ono što nalažu stroga

pravila kvadrature kruga.
Ljubavnici – ništa.
Oni su, prosto, bili, oni će biti i jesu.

Pod toplim, pernatim jorganom. U
benzinu. Karbolu.
Oni su očišćeni od smrti.

Čovek je čoveku canis lupus;
pardon, familiaris,
kaže on. (Ili pak

ona to prećuti?)
Jezgro je nebulozno – ono
predstavlja belinu –

u kojoj se začinje Anabel Li.
Koja će polako, ali sigurno
krenuti ka ivici sveta.

Krvavih desni, krvavih.
A kako drukčije, moliću,
pitam ja, koji ne umem

da se pomolim.

Nenad Jovanović