“Pesnik je samorast. Ako se previše nasloni na teoriju izgubiće svoj put”. (Enes Halilović, Ljudi bez grobova)
Teče, otiče, kâsom odmiče decembar.
Za mnoge završnogodišnji nepodnošljivi košmar.
Vreme rezimiranja, salda ali i porodičnih slava.
Decembar, kad mnogima prepuni se čaša mûka,
Novčanik postane prazan a strpljenje tanko,
Puca od nevolja i uspomena ružnih, teška, umorna glava.
Svaki decembar bez snega, s vetrom i kišom
Gorki je koktel depresije i sterilne samoće.
Dok u uzaludnoj nadi iščekujući čudo kroz hladni prozor na mokru ulicu motrim,
Tragajući za zaturenom snagom i unutrašnjim mirom.
No, u mraku beskrajno dugom slutim da u duši čemer potrajaće.
A onda – zauvek, sa olakšanjem uvirući,
Prestaće.
Nasuprot, zavejani beli decembar rađa sećanja nepovratna na bezbrižno detinjstvo i mladost ranu.
Na klizaljke, skije, sneška, kočije i sanke,
Na obraze rumene, na noge brze,
Na jelku, ukrase, Deda Mraza i poklone.
Na porodične blagotvorne mirise.
Na kolače tople, posebno na brižne ruke,
Na prisni zagrljaj i poljupce majke.
Dok mi se oči i srce suzama rose,
Vidim kao kroz maglu sve moje upokojene drage –
mamu, tatu, nanu, deku i baku.
Nekako nestvarno premlade, nasmejane, bose.
Duboku ispred njih rupu, dugu, praznu i crnu,
Preteću konačnu raku.
Evo i 2023. bliži se, kalendar sledeći se sprema.
One tradicionalne proslave, vatrometi, gozbe i pesma.
Pa se ovih dana zapitam opet o smislu svega:
I pića i ića, svečanih odora, želja, čestitki i raskošnih boja,
Svekolikog sjaja, lampica, trubača, uličnih svirača.
U okruženju zaleđenih voda i utabanog snega.
A na prazničnoj svečanosti sveže frizure originalne, košulje strogo upeglane,
Prelivajuće kravate, haljine otmene duge, lakovane visoke štiklice,
Opojni parfemi, setlucave minđušice.
Pa onda odlutam u noć smene 83. i 84,
Na onaj doček u restoranu na keju Dunavskom,
Možda sam baš tada u ljubavi najushićeniji bio.
S ondašnjom devojkom se oduševljen veselio, bez prestanka igrao,
Obožavao je.
I nazdravljao s našim vrlim društvom.
(Kasnije razdrobljenim, odvojenim daljinom i zaboravom.)
Svetlana i ja, Nena i Hrki, Vesna jedna i druga, pa Pavle i Dima, atmosfera bajna.
Idilična slika neponovljiva, nostalgična, trajna.
A Ona dražesna, čarobno lepa, nežna,
Meni privržena, spretna,
Mlada, mila, lafica okretna.
Sva u bleštavo crvenom
Bledolika diva raskošno garava.
(Čuh, danas da negde na drugom delu grada, verujem u spokoju srećna obitava.)
Da voli umela je, da je voljena osećala je.
Darovita i nasmejana,
Vrane kose raspuštene,
Poletna, iskričava.
I dok polako sklapam korice tog prašnjavog iščezlog života,
Kašalj me muči, mozak se napreže, um se muti a telo slabi.
Godine opasno nadošle, omča tmine oko vrata se sve više steže.
Ka nebu pritom nezaustavno vremena kazaljke lete
Mog zastarelog, zamagljenog pohabanog sata.
Svestan da sudbinska staza zanavek ostaje neshvaćena,
Do kraja nesaznata,
Samo mestimično travnata.
Nikada cela poravnata.
“Šta je ljubav? To je duga prilika za bol”. (Mihail Eminesku)
Zoran R. Tomić
