“Za mene je ljubav postojala samo kao osujećena”. (Karin Tuil, Odluka)
Tog dana u kancelariju moju, šireći mirise cimeta i cveća,
uđe tiho, gotovo stidljivo ona,
Njen je beline osmeh nagoveštavao vatru šarmantnu.
Veselo pozdravi me, zapita kako sam,
Ne reda radi, činilo mi se.
“Dobro, sve bolje”, rekoh!
(Svakog narednog sekunda, pomislih.)
“A vi”?, sabrah se jedva.
Umesto odgovora, ona vragolasto reče:
“Donela sam vam trešnje”!
malo nakrivivši prekrasnu glavu anđeosku.
“Nisam im mogla odoleti, njihovoj lepoti”, dodade uverljivo,
zavodljivo.
“Uzmite, molim vas” – molećivo su joj zvezdasto s(i)jale sivkasto plave oči
mlade, premlade, bistre,
Kosa raskošna skupljena, zagasita, obrazi glatki,
Koža mlečna.
Diskretno ogoljenih ramena,
U pantalonama na faltice fine,
svetlim, modernim.
Za moj horoskopski znak (i podznak) zainteresova se,
Ispostavilo se da su nam zajednički, isti.
Da li smo takvi srodni, možda i po nečemu bliski?
“Ne, trešnje nipošto mito nisu,
pravnog značaja zanemarljivog su poklon”,
duhovito se našali,
Pa pruži mi ih ukusno upakovane vitkom, nežnom, rukom mekom.
Doista, značili su mi mnogo,
I trešnje i njen lagani, nehajni dodir vile vazdušaste
Teško je odupreti im se bilo,
Njoj, svim njenim darovima napupelim.
A profesionalno sam joj bio nadređen,
Uveliko stariji u oba smisla.
Pa uzeh sa zahvalnošću tô obilje divote sveže,
Trešnje, da, samo njih, samo…
Onda korakom odmerenim, lakim niz hodnik ode ona,
Obeća da doći će opet.
Od tada, obrva podignutih, čekam je u nebo zagledan, nestrpljivo, ćežnjivo
Da je bar vidim još jednom i čujem,
Dok u srcu neprekidno gustiram polako te plodove izazovne.
(Inače u zbilji u slast odmah pojedene, zrele.)
Kao i ona, medno dražesni bili su,
Bordo-žućkastim preliveni,
Obli.
Zauzvrat, poklanjam joj ovu pesmu,
Zbog njene vedrine, zbog imena voćnog,
Zbog njene pažnje i onih nekoliko minuta ustreptalih,
naših,
Prebrzo proteklih kao u bajci, bezmalo usnulih,
Zbog izmaštanih uspomena budućih,
Zbog njenog stasa i glasa,
Zbog njene bluze od pene, vrata grlice,
Zbog usana prirodno pravilnih, sočnih,
Zbog bezobrazno savršenog prćastog njenog nosa,
Zbog usklađenih minđuša malih od belog zlata,
Zbog onih trešanja ukusnih,
Nezaboravljenih, nezaboravnih,
neizbrisivih,
Zbog njenih i mojih godina, neotklonjivo udaljenih.
“Rizik donošenja pogrešne odluke nije ništa u poređenju sa užasom neodlučnosti”. (Karin Tuil)
Zoran R. Tomić
