Danas, kada sve više ljudi okreće glavu od onih koji su im učinili dobro – želim da se sećam nekoga ko je meni učinio dobro: dajući mi prostor i pažnju, a ponajviše uvažavajući moje knjige i mene.
Zvao se Velimir Pavlović. Zvao se Velja. Zvao se Nivo 23. Nije bio sam zaštitni znak Studija B nego zaštitni znak Beograda. Plašim se da takav Evropljanin, takav građanin, takav Beograđanin više i ne postoji. Takav je bio ! Pun poštovanja prema ljudima, radoznao, pažljiv prema svakoj kultunoj pojavi, sa smislom za detalj – umeo je da iz jednog stiha sagovornika povede u priču koja zaokružuje knjigu ili epohu.
Imao je neki čudan i simpatičan nemar – uzme knjigu naopako, pa je okrene i nešto pročita. Kao da je svemu prilazio bez napora, bez straha od greške, a ipak, možda je šarmom stišavao stres, možda je neki veliki nemir tinjao u njemu.
Neću reći da ga je odvela bolest, odvela ga je sudbina koje nas je sve dovela i koja će nas odvesti sa ovog sveta.
Priča o Velji i danas teče beogradskim rekama i probija se kroz gužvu beogradskih ulica. Beše jedan među nama koji se obraćao svima nama i pokazivao najbolje iz nas. Godinama i godinama nikoga i ništa nije omalovažio u programu, a mogao je! I svašta bi ušlo u njegove uši, ali iz njegovih usta nije izlazilo – bio je, jednostavno rečeno, gospodin.
Najveću pohvalu ostavljam za kraj – kad sam saznao da je pažnju usmerio ka ćerki i od malih nogu joj pokazao putokaze ovog sveta, još više sam ga cenio. Pamtim kako je Velja o ćerki pričao kao o blagu koje je odraslo, a posle Veljinog odlaska, njegova supruga Katarina usmerila je životnu snagu prema očuvanju uspomene na ovog čoveka koji je prema svima bio čovek.
Enes Halilović
